5

"Na kraju ručka je osetio da ga obuzima lenost. Iz nekakvog naučnog sujeverja nikad nije radio, ni čitao, niti se kupao, ni vodio ljubav pre nego što bi prošla dva sata od obeda, i ta navika se tako ukorenila da je mnogo puta odlagao ratne operacije da ne bi ljude posle ručka izložio opasnosti od izliva krvi. Stoga je prilegao u ljuljašku, ... i za nekoliko minuta je zaspao. Sanjao je da ulazi u neku praznu kuću belih zidova, i obuzela ga tuga što je bio prvo ljudsko biće koje stupa u nju. U snu se podsetio da je to isto sanjao prethodne noći i mnogih noći poslednjih godina, i znao je da će se slika izbrisati iz njegovog pamćenja pre buđenja, pošto je taj san koji se ponavljao imao tu osobinu da ga se mogao setiti samo u tom istom snu. Trenutak kasnije, u stvari, kad je berberin zakucao na vrata radionice, pukovnik Aurelijano Buendija se probudio sa utiskom da je mimo volje spavao nekoliko sekundi i da nije imao vremena ništa da sanja."

Gabriel García Márquez, Sto godina samoće